Дана 10. априла 2023. године, председник САД Џо Бајден потписао је закон којим се званично окончава „национална ванредна ситуација“ због COVID-19 у Сједињеним Државама. Месец дана касније, COVID-19 више не представља „ванредну ситуацију јавног здравља од међународног значаја“. У септембру 2022. године, Бајден је рекао да је „пандемија COVID-19 завршена“, и тог месеца је у Сједињеним Државама било више од 10.000 смртних случајева повезаних са COVID-19. Наравно, Сједињене Државе нису саме које дају такве изјаве. Неке европске земље су прогласиле крај пандемијске ванредне ситуације због COVID-19 2022. године, укинуле ограничења и управљале COVID-19 као грипом. Које лекције можемо извући из таквих изјава у историји?
Пре три века, француски краљ Луј XV декретом је прогласио крај епидемије куге која је беснела јужном Француском (видети фотографију). Вековима је куга убијала запањујући број људи широм света. Од 1720. до 1722. године, више од половине становништва Марсеја је умрло. Главна сврха декрета била је да се трговцима омогући да наставе своје пословне активности, а влада је позвала људе да пале ломаче испред својих домова како би „јавно прославили“ крај куге. Декрет је био пун церемонија и симболике и поставио је стандард за накнадне декларације и прославе краја епидемије. Такође баца јасно светло на економску образложење иза таквих објава.
Проглас којим се проглашава паљење ломаче у Паризу у част краја куге у Прованси, 1723. године.
Али да ли је декрет заиста окончао кугу? Наравно да не. Крајем 19. века, пандемије куге су се и даље дешавале, током којих је Александар Јерсин 1894. године открио узрочника Yersinia pestis у Хонг Конгу. Иако неки научници верују да је куга нестала 1940-их, она је далеко од историјског остатка. Она је заражавала људе у ендемском зоонотском облику у руралним подручјима западног дела Сједињених Држава и чешћа је у Африци и Азији.
Дакле, не можемо а да се не запитамо: хоће ли пандемија икада завршити? Ако јесте, када? Светска здравствена организација сматра да је епидемија завршена ако нису пријављени потврђени или сумњиви случајеви двоструко дуже од максималног периода инкубације вируса. Користећи ову дефиницију, Уганда је прогласила крај најновије епидемије еболе у земљи 11. јануара 2023. Међутим, пошто је пандемија (термин изведен од грчких речи pan [„сви“] и demos [„људи“]) епидемиолошки и социополитички догађај који се дешава на глобалном нивоу, крај пандемије, као и њен почетак, зависи не само од епидемиолошких критеријума, већ и од друштвених, политичких, економских и етичких фактора. С обзиром на изазове са којима се суочавамо у елиминисању пандемијског вируса (укључујући структурне здравствене разлике, глобалне тензије које утичу на међународну сарадњу, мобилност становништва, отпорност на антивирусне лекове и еколошку штету која може променити понашање дивљих животиња), друштва често бирају стратегију са нижим друштвеним, политичким и економским трошковима. Стратегија подразумева третирање неких смртних случајева као неизбежних за одређене групе људи са лошим социоекономским условима или основним здравственим проблемима.
Дакле, пандемија се завршава када друштво заузме прагматичан приступ социополитичким и економским трошковима мера јавног здравља – укратко, када друштво нормализује повезане стопе морталитета и морбидитета. Ови процеси такође доприносе ономе што је познато као „ендемија“ болести („ендемија“ потиче од грчке речи en [„унутар“] и demos), процесу који подразумева толерисање одређеног броја инфекција. Ендемске болести обично изазивају повремене епидемије болести у заједници, али не доводе до засићења одељења за хитне случајеве.
Грип је пример. Пандемија грипа H1N1 из 1918. године, често називана „шпански грип“, убила је 50 до 100 милиона људи широм света, укључујући процењених 675.000 у Сједињеним Државама. Али сој грипа H1N1 није нестао, већ је наставио да циркулише у блажим варијантама. Центри за контролу и превенцију болести (CDC) процењују да је у просеку 35.000 људи у Сједињеним Државама умрло од грипа сваке године током последње деценије. Друштво није само „ендемизирало“ болест (сада је сезонска болест), већ је и нормализовало њене годишње стопе морталитета и морбидитета. Друштво је такође рутинизује, што значи да је број смртних случајева које друштво може да толерише или на које може да реагује постао консензус и уграђен је у друштвено, културно и здравствено понашање, као и у очекивања, трошкове и институционалну инфраструктуру.
Још један пример је туберкулоза. Иако је један од здравствених циљева у оквиру Циљева одрживог развоја УН „елиминисање туберкулозе“ до 2030. године, остаје да се види како ће се то постићи ако апсолутно сиромаштво и тешка неједнакост потрају. Туберкулоза је ендемски „тихи убица“ у многим земљама са ниским и средњим приходима, а узрок је недостатак основних лекова, неадекватни медицински ресурси, неухрањеност и пренасељени стамбени услови. Током пандемије COVID-19, стопа смртности од туберкулозе је порасла први пут за више од деценије.
Колера је такође постала ендемска. Године 1851, здравствени ефекти колере и њен поремећај међународне трговине подстакли су представнике империјалних сила да сазову прву Међународну санитарну конференцију у Паризу како би разговарали о начинима контроле болести. Они су донели прве глобалне здравствене прописе. Али иако је патоген који изазива колеру идентификован и релативно једноставни третмани (укључујући рехидратацију и антибиотике) били доступни, здравствена претња од колере никада није заиста престала. Широм света постоји 1,3 до 4 милиона случајева колере и 21.000 до 143.000 смртних случајева повезаних са њом сваке године. Године 2017, Глобална радна група за контролу колере израдила је план за елиминацију колере до 2030. године. Међутим, епидемије колере су се последњих година повећале у подручјима склоним сукобима или сиромашним подручјима широм света.
ХИВ/СИДА је можда најприкладнији пример недавне епидемије. Године 2013, на Специјалном самиту Афричке уније, одржаном у Абуџи, у Нигерији, државе чланице су се обавезале да предузму кораке ка елиминацији ХИВ-а и СИДЕ, маларије и туберкулозе до 2030. године. Године 2019, Министарство здравља и социјалних служби слично је објавило иницијативу за елиминацију епидемије ХИВ-а у Сједињеним Државама до 2030. године. У Сједињеним Државама сваке године се региструје око 35.000 нових ХИВ инфекција, што је углавном због структурних неједнакости у дијагнози, лечењу и превенцији, док ће 2022. године широм света бити 630.000 смртних случајева повезаних са ХИВ-ом.
Иако ХИВ/СИДА остаје глобални проблем јавног здравља, више се не сматра кризом јавног здравља. Уместо тога, ендемска и рутинска природа ХИВ/СИДЕ и успех антиретровирусне терапије трансформисали су га у хроничну болест чија контрола мора да се такмичи за ограничене ресурсе са другим глобалним здравственим проблемима. Осећај кризе, приоритета и хитности повезан са првим открићем ХИВ-а 1983. године је смањен. Овај друштвени и политички процес нормализовао је смрт хиљада људи сваке године.
Проглашење краја пандемије тако означава тачку у којој вредност живота особе постаје актуарска варијабла – другим речима, владе одлучују да друштвени, економски и политички трошкови спасавања живота надмашују користи. Вреди напоменути да ендемске болести могу бити праћене економским могућностима. Постоје дугорочна тржишна разматрања и потенцијалне економске користи од спречавања, лечења и управљања болестима које су некада биле глобалне пандемије. На пример, глобално тржиште лекова за ХИВ вредело је око 30 милијарди долара у 2021. години и очекује се да ће премашити 45 милијарди долара до 2028. године. У случају пандемије COVID-19, „дуги COVID“, који се сада сматра економским теретом, могао би бити следећа тачка економског раста за фармацеутску индустрију.
Ови историјски преседани јасно показују да оно што одређује крај пандемије није ни епидемиолошка објава нити било каква политичка објава, већ нормализација њене смртности и морбидитета кроз рутинизацију и ендемско појављивање болести, што је у случају пандемије COVID-19 познато као „живот са вирусом“. Оно што је довело до краја пандемије била је и одлучност владе да повезана криза јавног здравља више не представља претњу економској продуктивности друштва или глобалној економији. Окончање ванредне ситуације изазване COVID-19 је стога сложен процес одређивања моћних политичких, економских, етичких и културних снага и није ни резултат тачне процене епидемиолошких реалности нити само симболичан гест.
Време објаве: 21. октобар 2023.